Davne 1998. godine 30. maja, na nebu iznad Smedereva pojavio se tada 16-godišnji Aleksandar Cvetković. Malo ko je mogao tada da pretpostavi dokle će ovaj mladi padobranac da dogura. U međuvremenu, skočio je, za svetske i evropske pojmove, skromnih 3145 skokova. Zahvaljujući ovom sportu, kako sam kaže, obišao je pola planete. Tri puta je bio u Americi, skakao je na cilj u Rusiji osam puta, bio je čest gost Dubaija….
Njegova vitrina je pretrpana medaljama i priznanjima dobijenih tokom, još aktivne, karijere. Ima više od 150 medalja i 40 pehara. Poslednje priznanje stiglo je nedavno kada je od Vazduhoplovnog saveza Srbije dobio plaketu Zlatnog orla kojom je proglašen najboljim padobrancem u Srbiji u 2020. godini. Dovoljno razloga za razgovor sa jednim od uspešnijih sportista u sportu koji kod nas još uvek nije toliko popularan, verovatno što iziskuje puno novca, ali i hrabrosti i živaca.
Ima li mesta za priznanja koja i dalje stižu na tvoju adresu?
– Ovo mi je deveta plaketa Zlatnog orla za najuspešnijeg padobranca koju sam dobio od Vazduhoplovnog saveza Srbije. Mislim da mi je ovo treća seniorska plaketa, a ostale su iz juniorskog statusa. Prošle godine, zbog korone nije bilo mnogo takmičenja, ali je održano državno prvenstvo na kome sam ja trijumfovao. Pored pojedinačnog trijumfa, bio sam prvi i u ekipnom plasmanu sa klubom veterana 63. Padobranske brigade – Arhistratig.
Bio si član Aero kluba Smederevo i prvi put si skočio u Smederevu sa 16 godina. Posle samo četiri godine mnogi stručnjaci su ti predviđali lepu karijeru?
– Od prvog dana su mi mnogi proricali lepu karijeru. Ja sam sa 20 godina i samo 230 skokova na takmičenju u Smederevu bio prvi. Sada sam potvrdio da sam najbolji, iako kod nas ima profesionalnih padobranaca u vojci i policiji. Ipak, na mojoj strani je bogato i nagomilano iskustvo sticano na brojnim međunarodnim takmičenjima.
Nisu izostajala ni priznanja iz Smedereva, svojevremeno?
– Tako je. Više od deset godina zaredom bio sam među trojicom najboljih sportista grada Smedereva. Tih godna ispred mene su, po pravilu bili, veslači, fudbaleri i poneki odbojkaš. Ponosan sam na svoju kolekciju medalja i rezultate koje sam ostvario. Nažalost, padobranstvo nije popularan sport, teško se stiže do novca i više od 90 posto svih takmičenja sam finansirao iz svog džepa.
Već nekoliko godina skačeš za jednu ekipu iz Bugarske?
– Član sam kluba Avalon i tamo sam već sedam godina. Pretprošla godina bila mi je najuspešnija u karijeri jer sam na 13 takmičenja osvojio 15 medalja, u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji. U Moldaviji sam bio treći, Rumuniji drugi, prvi u Mađarskoj, Hrvatskoj i Republici Srpskoj. Skakao sam još u Poljskoj, Češkoj, Nemačkoj i da ne nabrajam više. Ipak, moj najveći uspeh je iz 2012. godine kada sam u Dubaiju, u konkurenciji 220 takmičara zauzeo 29-o mesto. Tada je bilo oko 2000 padobranaca u svim disciplinama. Pretprošle godine skakao sam u Italiji na Svetskom kupu. Bio sam 49-i u konkurenciji 240 padobranaca i svi su bili profesionalci, za razliku od mene.
U čemu se ogleda razlika između profesionalaca i tebe?
– Oni su plaćeni za to što rade u svojim zemljama. Njihova plata se kreće u rasponu od 2500 do 5000 evra i imaju obezbeđenu opremu i skokova koliko im je potrebno. Ja sam, primera radi, prošle godine imao 190 skokova, od toga 80 na cilj. Sve ostalo su bili tandem skokovi. Nedavno sam skakao sa Andrijom Miloševićem koji je napravio i prilog o tome. Sada me malo i po tome prepoznaju. Da se vratim na profesionalce. Oni godišnje imaju nekoliko stotina skokova. Oni vrhunski padobranci imaju između 1o i 15 hiljada skokova. Na sve to treba dodati opremu. Moja košta 4.800 evra, a za svaki skok moram da izdvojim od 14 do 16 evra za skokove sa hiljadu metara visine. Za dobru formu potrebno je minimum 200 skokova trenaže. Ja sam imao, kao što sam rekao, samo 80 skokova, bez treninga. Kad bih imao uslove kao moje kolege, uveren sam da bih bio u samom svetskom vrhu. Nema mnogo mogućnosti da se zaradi. Novčane nagrade su retkost. U Dubaiju je lično šeik finansirao nagrade i prva nagrada je bila 15 hiljada dolara, druga 10 hiljada, a treća 5 hiljada. Ja sam tada bio među 80 na svetu i to je za mene ogroman rezultat.
Do kada misliš da skačeš?
– U padobranstvu nema starosnih ograničenja. Možeš da skačeš dok kod se osećaš fizički i mentalno zdrav. Najbolji primer za to imali smo prošle godine na državnom prvenstvu. Skakala je jedna devojka sa 17 godina iz Paraćina, sa oko stotinak skokova, kao i Ibrahim Kalesić iz Bosne i Hercegovine sa 87 godina. Prema tome, ispred mene su godine i godine skakanja.
Počela je nova takmičarska sezona. Ima li nečeg planiranog?
– Sa Avalonom me čekaju, po kalendaru takmičenja, nadmetanja u Moldaviji, Rumuniji, Poljskoj, Bugarskoj… Što se tiče Srbije, očekujem da će se i ove godine održati državno prvenstvo i da ću sa Arhistratigom ponoviti prošlogodišnji uspeh.
Nedavno si postao otac. Mnogo više obaveza, a opet ne odustaješ od aviona i padobrana?
– Naravno, on će sa mnom da se odmalena druži sa avionima i padobrancima. Naslednik ima četiri meseca i nadam se da će se baviti sportom. Majka je fitnes instruktorka i ima 13 skokova. Da se ja pitam voleo bi da se bavi tenisom pa da jednog dana, ako bude uspešan, dobro unovči svoje znanje, ako ja već nisam mogao.
Tako priča, sada već 39-godišnji Smederevac, Aleksandar Cvetković, dobitnik Plakete Zlatni orao. Deveta po redu. Nadamo se da ćemo dogodine praviti priču o jubilarnom desetom Zlatnom orlu.
FOTKE: Igor Kupljenik
